Акценат

АКЦЕНАТ

У српском језику постоје четири акцента која по дужини могу бити кратки и дуги, а по тону узлазни и силазни.

Акценат српског књижевног језика је делимично слободан, тј. он може стајати на било ком слогу у речи (осим последњег), али мора следити одређена правила. Правила у распореду акцента су следећа:

а) силазни акценти могу стајати само на првом слогу у речи: задруга, памтити, пипати, веверица, пријатељ и сл.

б) узлазни акценти могу стајати на било којем слогу речи осим на последњем:

мене, ширина, развеселити, радити, генерација итд.

в) једносложне речи могу бити наглашене само силазним акцентом: ред, мрак, бол, бок, мак итд.

г) последњи слог не може бити наглашен.

У српском језику неке речи исте су по свом гласовном склопу, разликују се само по акценту, нпр.: град (насељено место) : град (врста падавине), купити (добијати новац) : купити (скупљати), радио (радни глаголски придев од глагола радити) : радио (врста уређаја).

И ненаглашени слогови у српском језику могу бити кратки и дуги, тј. разликујемо постакценатску дужину слогова, те дуги ненаглашени слогови могу стајати само после наглашених: девојака, морнар, јабука, радим итд.

И у српском језику постоје ненаглашене речи, тј. проклитике и енклитике. Неке речи се разликују само по томе да ли су наглашене или ненаглашене: Отишао је пут реке (предлог, проклитика) – Ка реци је водио пут (именица). Мачка је под столом (предлог, проклитика) – Мачка је скочила на под (именица).