ЗАМЕНИЦЕ

ИМЕНИЧКЕ ЗАМЕНИЦЕ

Именичке заменице се у реченици понашају као именице, најчешће врше службу субјекта и објекта, као и неких прилошких одредби.

Личне заменице су самосталне речи којима се упућује на бића у говору. Разликују  број, падеже и лица, а заменице у трећем лицу једнине и множине разликују и род.

Неличне заменице не разликују ни лица, ни род, ни број, али се мењају по падежима.

Именичке заменице – у реченицама замењују именице. Оне су у реченици самосталне речи, а врше службу субјекта или објекта. Деле се на:

• личне (ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они) – имају род (мушки, средњи и женски род) и број (једнина и множина). Приликом промене по падежима личне заменице могу имати дуже (наглашене) облике или краће (ненаглашене) облике. Лична повратна заменица (себе, се) иста је за сва лица и  мења се само по падежима. Не употртебљава се у служби субјекта и нема номинатив. У глаголима који уз себе имају реч СЕ (играти се, смејати се…) СЕ није лична повратна заменица.

• неличне – не разликују лица и имају само један облик који се примењује за сва три рода и оба броја. Деле се на:
  

упитно – односне  (ко?, шта?)
                неодређене (неко, нешто)
одричне (нико, ништа)
опште (свако, свашта)

У неличне   опште именичке заменице спадају и заменице: ико, било ко, ма ко, ко год, ишта, било шта, ма шта, шта год.

Пази!

Предлози у одричним  именичким заменицама пишу се одвојено од негације и саме заменице!

На пример: ни са ким, ни од кога, ни због чега, ни према коме, ни за шта…

У генитиву, дативу и акузативу личне заменице имају двојаке облике: наглашене и ненаглашене (енклитичке)

Наглашене облике личних заменица користимо када желимо нешто посебно да истакнемо. Личним заменицама се упућује на говорника (ја, ми), саговорника (ти, ви) и бића или појаве која су изван говорне ситуације. Први случај у коме користимо наглашене облике личних заменица јесте на почетку реченице: Ти, зашто си дошао? Вас су звали дадођете и Ја сам њега звао да дође, а не тебе!

Наглашени облици личних заменица могу се јавити иза предлога: Дошли су по њега. То нисам очекивала од тебе. У неким случајевима употребљавају се у реченици иза запете која означава паузу у говору: Ако буду желели да дођу, њих ће позвати на рођендан.

Ненаглашени (енклитички, краћи) облици заменица користе се у свим осталим случајевима: Стигли су нас успут. Срели су је. Зар мислиш да ћеш се мене тако лако отарасити? 

ЕНКЛИТИЧКИ ОБЛИЦИ ЛИЧНИХ ЗАМЕНИЦА

Ненаглашени, енклитички облици личних заменица су неакцентовани, често краћи и овде су штампани су масним словима.

ПРИДЕВСКЕ ЗАМЕНИЦЕ

Придевске заменице – заменице замењују придеве. У реченици нису самосталне и имају функцију атрибута или именског дела предиката. Као и придеви слажу се са именицом у роду, броју и падежу. Деле се на:

• присвојне или посесивне (мој, моја, моје, твој, твоја, твоје, његов, његова, његово, њен, њена, њено, наш, наша, наше, ваш, ваша, ваше, њихов, њихово, њихова),

• показне (тај, та, то, онај, она, оно, овај, ова, ово, овакав, оваква, овакво, толики, толика, толико, такав, таква, такво, онолики, онолика онолико, онакав, онаква, онакво),
• упитно-односне (који, која, које, колики, колика колико, какав, чији, чија, чије),

• неодређене (неколик, неколика, неколико, некакав, некаква, некакво, нечији, нечије, нечија),

• одричне (никоји, никоја, никоје, ничији, ничија, ничије, никакав, никаква, никакво, николик, николика, николико),

• опште (свакакав, свакаква, свакакво, свачији, свачија, свачије, ма чији, било чији, који год…).

 Присвојне заменице

Присвојне (посесивне) придевске заменице означавају припадање бића и предмета појединим лицима.

Једнина:

• лице: мој, моја, моје; моји, моје, моја;
• лице: твој, твоја, твоје: твоји, твоје, твоја;
• лице: његов, његова, његово; његови, његове, његова
• њен

Множина:

• лице: наш, наша, наше; наши, наше, наша;
• лице: ваш, ваша, ваше; ваши, ваше, ваша;
• лице: њихов, њихова, њихово; њихови, њихове, њихова

Присвојна заменица за свако лице  означава да објекат припада субјекту и иста је за сва лица.

• једнина: свој, своја, своје; Ја читам своју књигу.
• множина: своји, своје, своја. Ми читамо своју књигу.

Показне заменице

Овим заменицама се упућује на бића и предмете и њихове особине.

1. лице:

• за бића и предмете:овај, ова, ово; ови, ове, ова;
• за величину:оволики, оволика, оволико; оволики, оволике, оволика;
• за особину:овакав, оваква, овакво; овакви, овакве, оваква;

2. лице:

• за бића и предмете:тај, та, то; ти, те, та;
• за величину:толики, толика, толико; толики, толике, толика;
• за особину:такав, таква, такво; такви, такве, таква;

3. лице:

• за бића и предмете:онај, она, оно; они, оне, она;
• за величину:онолики, онолика, онолико; онолики, онолике, онолика;
• за особину:онакав, онаква, онакво; онакви, онакве, онаква;

Упитно – односне заменице

Упитне и односне замнице имају исте облике, али различита значења у реченици. Упитне заменице се користе у упитним реченицама, а односне се односе на неку другу реч у реченици.

Пример:

• Чијаје ово књига? (упитна заменица у упитној реченици)
• Читам књигукоју је написао Бранко Ћопић. (односна заменица)
• за бића и ствари:који, која, које; који, које, која;
• за величину:колики, колика, колико; колики, колике, колика;
• за особину:какав, каква, какво; какви, какве, каква;
• за припадност:чији, чија, чије; чији, чије, чија;

 Неодређене заменице

Неодређене придевске заменице указују на непознату личност или премдет, непознате особине именице уз коју стоје.

• за ствари и бића:неки, нека, неко; неки, неке, нека;
• за величину:неколик, неколика, неколико; неколики, неколике, неколика;
• за особину:некакав, некаква, некакво; некакви, некакве, некаква;
• за припадност:нечији, нечија, нечије; нечији, нечије, нечија;

Одричне заменице

Одричне придевске заменице одричу да се неког или нечег тиче оно што се износи у реченици.

• за ствари и бића:никоји, никоја, никоје; никоји, никоје, никоја;
• за особину:никакав, никаква, никакво; никакви, никакве, никаква;
• за припадност:ничији, ничија, ничије; ничији, ничије, ничија;

Опште заменице

Опште придевске заменице упућују на сва лица, предмете и особине о којима се говори.

• за ствари и бића:сваки, свака, свако; сваки, сваке, свака;
• за особину:свакакав, свакаква, свакакво; свакакви, свакакве, свакаква;
• за припадност:свачији, свачија, свачије; свачији, свачије, свачија;

Остале

• ма који, ма чији, ма какав, ма колики
• било који, било чији, било какав, било колико
• који год, чији год, какав год, колики год