Једначење сугласника по звучности

 

Ова гласовна промена догађа се када се један до другог нађу шумни сугласници различити по звучности. Тада се први мења под утицајем другог, тј. прелази у свог (без)звучног парњака, нпр. врабац : врапца, сладак : слатка, топ : тобџија, наручити : наруџбина. (в. парове звучних и безвучних шумних сугласника у наведеној табели).

Једначење сугласника по звучности се у говору увек одвија, али у писању постоје случајеви када се оно не бележи, а то су: а) звучно д остаје неизмењено успред безвучних с, ш: председник, одслужити, предшколски итд. б) звучно ђ остаје неизмењено испред суфикса –ство: вођство.

 

Једначење сугласника по месту изговора

 

 Кад се у промени или творби речи зубни сугласници с и з нађу испред предњонепчаних сугласника ђ, ћ, ч, џ, љ, њ, ш, ж претварају се у предњонепчане сугласнике ш и ж. То се дешава зато што с и з померају свој изговор на предње непце. На пример: с-чепати – шчепати, промис-лити – промишљен, паз-ити – пажљив итд.

До промене с и з у ш и ж испред љ и њ не долази када се а) приликом творбе слагањем, када се први део сложенице завршава на с, з, а други део почиње сугласницима љ, њ: раз-љути-ти, из-љубити, из-њушкати итд. б) када се, у (и)јекавском иговору, с и з нађу испред љ и њ настали од л и н и старог кратког јата: посљедњи (екавски последњи), сњежан (ек. снежан) итд.

Једначење сугласника по месту изговора обухвата и промену н у м испред б (када је реч добијена извођењем, тј. када суфикс почиње на б): стан стамбени, прехрана прехрамбени, зелен зелембаћ…

 

Палатализација

Дешава се када су задњонепчани сугласници к, г, х у одређеним условима померили свој изговор на предње непце и постали сугласници ч, ж, ш, тако да данас имамо алтернације сугласника к : ч, г : ж, х : ш. Ове промене се дешавају у следећим случајевима:

а) у вокативу једнине именица мушког рода које се у номинативу једнине завршавају сугласницима к, г, х: јунак јуначе, бог боже, дух душе.

б) у облицима множине именица око, ухо: очи, очију итд.; уши, ушију итд.;

в) у презенту глагола чија се инфинитивна (аорисна) основа завршава сугласницима к, г, х, али само испред самогласника : вук-(ох) – вуч-ем, стриг- (ох) – стриж-ем, врх-(ох) – вршем.9

г) у грађењу речи, испред суфикса као што су –ак, –ан, –ић, –ица, –ина, –и(ти) итд.: ђак ђачић, вук вучић, прах прашак, страх страшан…

 

Сибиларизација

То је гласовна промена у којој се задњонепчани сугласници к, г, х мењају у пискаве зубне сугласнике ц, з, с. Данас се резултати ове гласовне промене виде као гласовне алтернације к : ц, г : з, х : с. Ове алтернације се јављају у следећим случајевима:

а) у дативу и локативу једнине именица женског рода које се у номинативу

једнине завршавају на –а а чија се граматичка основа завршава на к, г, х: девојка

девојци, мајка мајици, рука руци, оловка оловци итд. Али, у многим

случајевима до ове алтернације не долази и то у личним именима, када се мења значење речи, када је реч тешка за изговор или звучи необично: Зага Заги,

коцка коцки, бака баки, Београђанка Београђанки итд.11

б) у номинативу, вокативу, дативу, инструменталу и локативу множине именица мушког рода које се у номинативу једнине завршавају на сугласник к, г, х: јунак

  • јунаци, орах – ораци, орасима (али, акузатив множине гласи јунаке, орахе, без промене је).

в) у императиву и имперфекту неких глагола: пеци, пецијах (од пек-ох)

г) у грађењу несвршених глагола од свршених: клицати (од кликнути), дизати (од дићи диг(ох)), издисати (од издахнути).

 

Јотовање

Јотовање је гласовна промена при којој су ненепчани сугласници с, з, т, д, л, н, у додиру с предњонепчаним сугласником ј, прешли у предњонеплане сугласнике ш, ж, ћ, ђ, љ, њ, задњонепчани сугласници к, г, х прешли у предњонепчане ч, ж, ш, уснени сугласници п, б, в, м дали сугласничке групе пљ, бљ, вљ, мљ, а сугласник ц прешао је у ч. Као резултат ових гласовних промена данас се јављају различите гласовне алтернације, које се јављају у следећим случајевима:

а) у компарариву придева: брз бржи, висок виши, тврд тврђи, љут љући, бео бељи, црн црњи, јак јачи, груб грубљи, туп тупљи, тих тиши, дуг – дужи итд.

б) у презенту глагола: везати – вежем, писати – пишем, глодати – глођем, метати – мећем, млети – мељем, зобати – зобљем, викати – вичем, храмати – храмљем, махати – машем итд.

в) у трпном придеву глагола: родити – рођен, волети – вољен, хранити – храњен, носити – ношен итд.

г) у имперфекту глагола: градити – грађах, млатити – млаћах, пазити – пажах, носити – ношах, палити – паљах, славити – слављах итд.

д) у инструменталу једнине именица женског рода на сугласник: глад – глађу, смрт – смрћу, со(л) – сољу, крв – крвљу итд.

ђ) у творби именица, придева и глагола: прут – пруће, корен – корење, грм – грмље, рука – ручица, нога – ножурда, пиле – пилећи, говедо – говеђи, израдити

– израђивати, исхранити – исхрањивати, понизити – понижавати итд.

е) група ст у глаголима пустити, крстити, спустити, гостити, у оним облицима где се у глаголима родити, млатити, павтиит налазе јотовани алтернанти ћ и ђ, алтернира са шт или шћ: пустити – пуштен – пуштах – пуштати итд.

 

 

Непостојано а

Непостојано а је такво а које се у неким облицима једне речи јавља, док га у другим облицима исте речи нема. То су речи чија се основа завршава сугласничком групом, а непостојано а се појављује између последњег и претпоследњег сугласника. Ова промена се догађа у следећим случајевима:

а) у номинативу једнине и генитиву множине неких именица мушког рода (у другим падежима једнине и множине нема непостојаног а): Н.јед. ловац, Г.јед. ловца, Д.јед. ловцу, Н.мн. ловци, Г.мн. ловаца, Д. мн. ловцима итд.

б) у генитиву множине неких именица женског и средњег рода (у другим падежима једнине и множине нема непостојаног а): девојка – девојака, битка – битака, писмо – писама, копље – копаља итд.

 

в) у номинативу једнине мушког рода неодређеног вида придева (у другим падежима једнине и множине нема непостојаног а): добар – доброг – добри – добра.

г) у разним глаголским облицима: јесам – јесмо, стигао – стигла, ишао – ишла итд.

ђ) у неким предлозима испред појединих речи како би се олакшао изговор: са сестром, са женом, са мном, уза стену, кроза зид итд.

е) у неким глаголским префиксима: раз-лити, раза-брати, из-гонити, иза-слати итд.

 

Промена л у о

 Ова гласовна промена се одиграла у прошлости језика, и то када се л нашло на крају слога. Као резултат ове промене даас се о јавља уместо л у следећим случајевима:

а) у номинативу једнине неких имница: пепео – пепел-а, део – дел-а, мисао – мислитд.

б) у облику једнине мушког рода радног глаголског придева: радио – радил-а – радили, или мушког рода придева: бео – бел

в) у именицама изведеним од радног глаголског придева суфиксом -ница: радио– ница

г) у именицама изведеним од радног глаголског придева суфиксом -ац, у свим падежима осим у номинативу једнине и генитиву множине: Н.јед. ронилац, Г.јед. рониоц-а, Д.јед. рониоц-у, Н.мн. рониоц-и, Г.мн. ронилац-а, Д.мн. рониоц-има итд.

д) у неким речима изведеним суфиксом -ба: сеоба, деоба.

Сажимање и асимилација самогласника

 

 

Ово је гласовна промена у којој се два иста самогласника стапају у један дуг самогласник. Ова промена се одиграла када се л на крају речи претворило у: стол > стоо > сто, вол > воо> во, сол > соо > со, сокол > сокоо > соко.

У другом случају сажимања самогласника претходи њихова асимилација, тј. изједначавање. На пример, код облика генитива једнине мушког рода заменице који, који гласи којега, добијен је облик кога, тако што се после испадања сугласника ј самогласник е асимиловао са самогласником о, с којим се дошао у додир, а затим су се два о сажела у једно дуго о: којега > коега > коога > кога. На исти начин су настали облици мог(а), твог(а), твом итд.

Асимилација и сажимање самогласника у облицима радног глаголског придева није по правилима књижевног језика: дошао > дошо, ушао > ушо и сл.

Дисимилација или губљење сугласника

 

 

До дисимилације, тј. губљења сугласника долази при упрошћавању сугласничких група, тако што се један сугласник из те групе губи. То се дешава у следећим случајевима:

а) од два иста сугласника један се губи: без-закоње > безакоње, од-делити > оделити, рус-ски > руски.13

Један од удвојених сугласника се не губи у суперлативу придева који почињу са ј: најјаднији, најјаснији, најјачи, као и у сложеницама у којима сваки део сложенице, ради јасноће, треба да сачува своје значење: преддржавни, наддијалекатски.

б) сугласници т и д се губе испред сугласника ц, ч, џ, ћ, ђ: почетак – почеци, изузетак – изузеци. Ово се дешава због тога што су ови сугласници делимично садржани у сугласницима ц, ч, џ, ћ, ђ.

в) т и д се губе у групама стн, стљ, штн, стк, стл због тога што би се тешко изговориле: радостан – радосна, позориште – позоришни, болест – болешљив итд. Од овог правила одступају неке речи, нпр. попустљив, придеви изведени од страних речи суфиксом -ни, нпр. азбестни, аористни, протестни, као и именице изведене суфиксом -киња, нпр. гимназисткиња.

Категорије: 6. РАЗРЕД

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *